Juhuuu! Idemo na zimovanje

Porodice koje u ovim vremenima mogu sebi da priušte zimovanje nazivaju se pravim srećnicima. Hotelčić u planini, sneg, ukusna hrana, sunce, čist vazduh, mir i tišina. Topli čaj pored kamina. Idila. Da li je baš tako? I kako to izgleda u praksi?

Rana rezervacija (booking) je obavezna. Aranžmani se prodaju još u avgustu za pojedina mesta. Oktobar je „zadnji voz“ ako si imalo probirljiv po pitanju mesta i smeštaja. U novembru i decembru nećeš naći mesto, ili možda u de luxe-apartmanima koji se zlatom plaćaju. Čim jednom ukucaš u pretraživač da tražiš aranžman, reklame ti iskaču ko sumanute na Facebook-u, Instagram-u, Youtube-u. A za to što nude već odavno nema mesta. Znači ako želite da idete na zimovanje po vašoj meri rani booking u SEPTEMBRU je obavezan.

Mondenska mesta za zimovanje su pretvorena u ludi zabavni park, gde se i vazduh naplaćuje čim izađeš iz automobila. Plati smeštaj, plati opremu, plati školicu skijanja, plati ski-pas, plati, plati… Čim si se odlučio da ideš na zimovanje, rešio si to i da platiš, ali da li ima i granica pristojnosti. Naravno da ima. Na letovanju ne plaćaš sunce, pesak, vodu i talase.

Dobro, hajdemo da vidimo, da li možda ima nešto pristupačnije da se pronađe. „Pristupačnije“ obično znači duže putovanje, manje razvijenije turističko mesto, možda hotel sa manje zvezdica. A, šta manja mesta mogu da ponude? Svašta nešto i to za svačiji džep. Manje razvijenija mesta znaju da su „manja“ i da moraju nečim drugim da privuku goste, npr. besplatnom školicom skijanja i besplatnom opremom, popustima za decu – drugo dete gratis. Dečiji animatori u hotelu su danas obavezni. BINGO. Koliko košta da košta, bitno je da ima nešto što se ne naplaćuje. A, imam i više izbora. Otkud ja znam da li će mom detetu da se sviđa skijanje!? Bolje da ne riskiram. Neka prvo nauče da skijaju i počnu da uživaju u tome, pa posle možemo da probamo neko poznatije skijališe. Ali, do tada, možemo da se učimo i vežbamo na nekoj manjoj planini.

Mi roditelji nismo neki skijaši, ali bilo bi lepo da bar deca nauče da skijaju i da uživaju u prelepom zimskom sportu. I konačno – imamo smeštaj, instruktora skijanja, imamo i sneg (možda). Neki ljudi su možda navikli na šetnju po uzbrdicama, ali mi iz Vojvodine, nismo! Nama duša kroz nos izlazi dok se penjemo na drugi sprat zgrade. Još se obučemo, pa nam toplo, pa ne možemo da dišemo, pa nam sve smeta. Sve u svemu, ski staza je tamo negde 800–900 metara dalje od hotela. Blizu. Jeste blizu na ravnom, ali ne u planini, pa još uzbrdo.

’Ajmo, oblačenje dece: skafander, nepromočive rukavice, kapa, šal, nepromočive čizme. U ranac: rezervne rukavice, voda, neka grickalica (po mogućstvu slatkiš), papirne maramice… Jedno dete, drugo dete. Već smo se umorili. Krećemo na stazu, posle 50 metara, deca ne mogu da hodaju u „dubokom“ snegu. ’Ajde tata, vuci nas na sankama. I posle 20 minuta stižemo na ski-stazu – gola voda. Biramo opremu za decu, instruktori pomažu, ali deca ko deca – koja pancerica je lepša, koju uzima sestra. „Hoću i ja takvu!“ „Zašto je njen štap plav?“ „Mene ovo steže. Jako si zateg’o, popusti!“ „Žulja me.“

I počinje školica skijanja. Deca postrojena, stoje jedna pored druge. Roditelji stoje isped i iza. Isped su roditelji koji slikaju prve skijaške korake dečurlije, lepu opremu i radoznala i usplahirena lica. Roditelj broj dva, stoji iza deteta koje gunđa. „Dodaj mi štap.“ „Ne mogu da se mrdnem.“ „Smeta mi.“ „Toplo mi je.“ „Pašću.“ „Žedna sam. Dodaj mi vode.“ „Ruke su mi se smrzle.“

Instruktor počinje obuku, neka deca i svi roditelji slušaju šta govori, pa „prevode“ svojoj deci na njihov jezik. „Leva noga – donja noga, desna noga – gornja noga.“ „Plug.“ „Šta je to?“ „Ma napravi pica-parče sa skijama.“ Posle sat vremena, nestaje osmeh sa lica, ali baš svima. Deca koja nisu fizički spremna, ne treniraju nikakav sport, crpe poslednju raspoloživu rezervu snage. Mala deca od 4–5 godina oslanjaju se na pomoć roditelja. Nizbrdo se ide lako i brzo, ali uzbrdo… „Vuci me tata.“ I tako, kako odmiču dani, deca vežbaju na sve dužim relacijama. Prvih dana 5–10 metara, kasnije je to 10–20 metara, a roditelji vuku istu tu dužinu decu uzbrdo i nizbrdo. „A, gde je žičara?“ „Pa tu je, samo nije ona najudobnija i najjednostavnija — tanjirača. Treba brzo da je uhvatiš, sedneš na „tanjir“ i namestiš se za vožnju. Aha, ali nije to baš tako jednostavno. Treba da se držiš jednom rukom za tanjiraču, skije na gore, a drugom da držiš štapove.“ „Tata, ’ajd nosi mi štapove. Ja ću da se vozim.“

Posle dva sata vežbanja, pola đaka popadaše, a pola pobegoše. Kraj časa. Idemo svi nazad u hotel. Ne zna se ko je umorniji, mokriji od znoja, ili snega i smrznutiji. Koliko god svi radili zajedničkim snagama, na -20 °C, ne vredi! Još samo 800 m do hotela, iscerpljena deca na sankama dremaju. Nije više nikome ni do čega, a tek je prošlo podne.

Sledeći dan, ’ajmo Jovo nanovo. Zato smo i došli. A, gde je ona zamišljena „idila“ sa početka teksta? Za sada je nema, ali možda za koju godinu bude kao u onoj pesmi: „ojdada ojda ojda ojda“.